LETECA LADjA

Bili jednom davno stari deka i baka pa imali tri sina: dva pametna, a treceg glupog. O pametnima su se brinuli, baka im je svake nedelje davala bele kosulje, a glupog su svi grdili, ismevali ga, u crnoj prljavoj kosulji, bez pantalona. Kad mu daju - on jede, kad mu ne daju - gladuje. Jednog dana stize obavestenje: Car je naredio da svi ljudi iz kraljevstva budu kod njega na rucku, i ko sagradi ladju koja moze da leti, pa doleti tom ladjom, tome ce Car dati svoju kcer za zenu.

Pametna braca se posavetovase:
- Dobro bi bilo da odemo, mozda nas tamo sreca ceka!
Kad se posavetovase, zamolise oca i majku:
- Mi cemo poci Caru na rucak: nemamo sta da izgubimo, a mozda nas tamo sreca ceka.
Otac ih odgovara, majka ih odgovara... Ali nista ne pomaze.
- Idemo, i gotovo! Blagoslovite nas za put.
Stari - sta da rade! - blagoslovise ih za put, baba im dade hleba belog, ispece prase, nali im bocu rakije - i oni krenuse.

A budala sedi pored i gleda, pa rece:
- Poci cu i ja tamo kuda su braca posla.
- Kuda ces ti, budalino? - rece mati. - Tamo ce te vuci pojesti!
- Ne - rece on - nece me pojesti: idem!
Stari mu se najpre smejahu, a onda pocese da ga grde. Videse da tako ne ide. Gledaju sta ce s njim, pa kad videse da nista ne mogu da urade, rekose mu:
- E pa, odlazi, ali da se vise ne vracas i da se ne nazivas vise nasim sinom.
Baba mu dade torbu, stavi u nju crnog bajatog hleba i bocu vode, pa ga isprati iz kuce. Tako on ode.

Isao on tako, isao, dok ne srete na putu nekog starca: bio je to neki sedi drevni starac, brada mu bese cak do pojasa.
- Zdravo, stari!
- Zdravo, sinko!
- Kuda ces, stari!? A ovaj ce njemu:
- Idem po svetu, ljude spasavam iz nevolje. A kuda ces ti?
- Caru na rucak.
- Zar ti umes - upita starac - da napravis takvu ladu koja moze da leti?
- Ne - rece budala - ne umem.
- Pa zasto onda ides?
- Bog zna zasto - rece budala. - Ako je izgubiti, nemam sta da izgubim, a mozda me tamo sreca ceka.
- Sedi - rece starac - malo se odmori, da nesto pojedemo. Izvadi sto imas iz torbe.
- E, dedice, nema tu nista: samo bajat hleb koji ti ne mozes jesti.
- Ne mari, vadi!
Tako budala poce da vadi, kad od onog crnog hleba postadose takve bele vekne kakve on u zivotu nije jeo; kaze se: "kao u gospode".
- E, pa sta cekas? - rece starac. - Kako mislis da jedemo bez pica? Zar nemas u torbi rakije?
- Odakle mi rakija? Imam samo bocu vode.
- Izvadi je! - rece starac.
Ovaj je izvadi i gucnu - kad tamo, ispade divna rakija!
- Eto vidis - rece starac - kako se Bog brine za budale!
Rasirise oni ogrtace po travi, posedase i pocese da jedu. Lepo prezalogajise, i starac zahvali budali za hleb i rakiju, pa ce mu reci:
- E, sad slusaj, sinko: podi u sumu, dodi do drveta, triput se prekrsti, udari sekirom o drvo, pa brzo padni na zemlju i lezi dok te neko ne probudi; tada ce ti se - rece - ladja stvoriti, a ti sedi na nju pa leti kud ti je potrebno i uz put uzmi svakoga koga sretnes. Budala zahvali starcu, pa se onda oprostise; starac pode svojim putem, a budala u sumu.
Usavsi u sumu, budala pride jednom drvetu, udari sekirom, pade na zemlju i zaspa. I tako je spavao, spavao...

Posle nekog vremena cu kako ga neko budi:
- Ustaj, tvoja sreca je vec stigla, dizi se!
Budala se probudi i ima sta da vidi: stoji ladja sva od zlata, katarke joj od srebra, a svilena jedra tako zategnuta da se moglo odmah poleteti. Budala, ne razmisljajuci dugo, sede na brod, brod se podize i polete... Kako li je samo leteo - nize od neba, vise od zemlje - okom da ga ne vidis.

Leteci tako, najednom ugleda na drumu coveka kako naslanja uho na zemlju i slusa. On mu viknu:
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Sta to radis?
- Slusam - rece ovaj - da li su se ljudi vec sakupili kod Cara na rucak.
- Ti sigurno tamo ides?
- Bas tamo.
- Sedi sa mnom, ja cu te odvesti. Ovaj sede. Poletese dalje.

Leteli oni tako dok ne ugledase na drumu coveka kako ide - jedna noga mu je za uho privezana, a na drugoj poskakuje.
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Zasto na jednoj nozi skaces?
- Zato - rece covek - sto bih jednim korakom citav svet preskocio ako bih odvezao drugu nogu. A ja - rece - to necu. . .
- Kud si krenuo?
- Caru na rucak.
- Sedaj s nama.
- Dobro.
Ovaj sede, pa ponovo poletese.

Leteli oni tako dok ne ugledase ovo: stoji na putu lovac i gadja iz luka, a nigde ni ptice ni iceg drugog.
Budala viknu:
- Zdravo, strance! Zasto gadjas kad se nigde ne vidi ni ptica niti ista drugo?
- Kako se ne vidi? To je vi ne vidite, a ja je vidim.
- Gde je vidis?
- Eno tamo - rece lovac - ima sto milja, stoji na suvoj kruski.
- Sedaj s' nama! I on sede, pa poletese dalje.

Leteli oni tako dok ne ugledase coveka kako ide i nosi na ledima punu vrecu hleba.
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Kud ides?
- Idem - rece covek - da trazim hleb za rucak.
- Pa ti imas punu vrecu hleba.
- I to mi je neki hleb! To meni nije dovoljno ni za jedanput.
- Sedaj s nama!
- Dobro!
Ovaj sede, pa ponovo poletese.

Leteli oni tako dok ne ugledase coveka kako ide obalom jezera i kao da nesto trazi.
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Sta to trazis?
- Zedan sam - rece covek - a nikako vode da nadem.
- Pa pred tobom je citavo jezero, zasto ne pijes?
- I to mi je neka voda! To meni nije ni za jedan gutljaj.
- E pa, sedaj s nama!
- Dobro!
On sede, pa poletese.

Leteli oni tako dok ne ugledase coveka kako ide u selo i nosi snop slame.
- Zdravo, strance! Kud nosis tu slamu?
- U selo - rece ovaj.
- Tako! Zar u selu nema slame?
- Ima - rece covek - ali ona nije ovakva.
- A kakva je pa ova?
- Ma kako toplo leto bilo - rece covek - samo razbacaj ovu slamu i odmah ce poceti zima i sneg.
- Sedaj s nama! Ovaj sede, pa poletese dalje.

Leteli oni tako dok ne ugledase nekog coveka kako ide u sumu i nosi na ledima svezanj drva.
- Zdravo, strance!
- Zdravo!
- Kud nosis ta drva?
- U sumu.
- Gle! Pa zar u sumi nema drva?
- Kako da nema - rece ovaj - ali nisu kao ova.
- A kakva su ti to drva?
- Tamo su - rece covek - obicna, a ova su drukcija: samo sto ih razbacas, odmah se pred tobom stvori vojska.
- Sedaj s nama!
I ovaj se slozi, sede na ladju, pa poletese.

Da li su oni leteli dugo ili ne, tek - doletese Caru na rucak. Kad tamo, nasred dvorista postavljeni stolovi, iskotrljali burad sa medovinom i rakijom - imas da jedes i pijes sto ti srce zazeli! A tek koliko je ljudi - sigurno se sakupilo pola carstva: i staro, i mlado, i gospoda, i bogati, i prosjaci i ubogi. Kao na vasaru!

Budala dolete ladjom sa svojim prijateljima i spusti se pred careve prozore. Izidjose oni iz ladje, pa podjose da rucaju.
Car pogleda kroz prozor i ugleda zlatnu ladju, pa rece sluzi:
- Idi tamo i upitaj ko je doleteo tim zlatnim brodom.
Sluga ode, pogleda, vrati se pa rece:
- To su nekakvi odrpani seljaci. Car ne poverova.
- Kako je moguce - rece - da seljaci dolete na zlatnoj ladji! Ti mora da nisi dobro video. Pa podje sam medju ljude:
- Ko je - upita - doleteo na ovoj ladji? Budala iskoraci napred.
- Ja - rece.

Car ga zagleda, i kad vide da mu je ogrtac sav u zakrpama, a na pantalonama vire kolena, on se uhvati za glavu: "Zar da dam svoje dete za ovakvog siromaha!"
"Sta sad da radim?" - Zamisli se Car pa resi da mu postavlja zadatke.

- Idi - rece Car sluzi - i reci mu da mu necu svoju kcer dati, iako je doleteo na zlatnoj ladji, dok ne donese zive i mrtve vode do kraja rucka. Inace - ode mu glava s ramena!
Sluga ode.
A Slusalo, onaj sto je na drumu bio naslonio uho, cu sta Car rece, pa to isprica budali. Budala sedi na klupi (klupe su bile postavljene oko stolova), pa se snuzdio: ne jede i ne pije. Brzohodalo ga pogleda.
- Zasto ne jedes? - upita ga.
- Nije mi do jela. Ne ide mi u grlo. Zatim mu isprica sta je i kako je.
- Naredio mi je Car da, dok ljudi ne zavrse rucak, donesem zive i mrtve vode... Gde da je nadem?
- Ne tuguj! Ja cu ti je doneti.
Dolazi sluga i rece mu Carev zadatak, a on vec zna o cemu je rec.
- Reci mu - odgovori - da cu doneti vodu!
Sluga ode.
Tada Brzohodalo odveza nogu od uha, pa kad krenu - za tren oka nade i zivu i mrtvu vodu.
Uzevsi vodu, oseti se umoran. "Do rucka cu se", pomisli, "vratiti, a sada cu pod mlinom da se malo odmorim".
Kako sede, odmah zaspa... Ljudi vec zavrsavaju rucak, a njega nema pa nema. Budala sedi ni ziv ni mrtav. "Propao sam!" pomisli.
Tada Slusalo nasloni uho na zemlju pa poce da slusa. Dugo je slusao.
- Ne tuguj - rece - Brzohodalo pod mlinom spava!
- Sta da radimo? - rece budala. - Kako da ga probudimo?
Tada Strelac rece:
- Ne boj se! Ja cu ga probuditi.
Uze luk, nategnu ga pa pusti strelu. Strela tresnu u mlin tako da je iverje poletelo... Brzohodalo se probudi pa brze-bolje nazad. Ljudi taman zavrsavaju rucak, a on donosi vodu.

Car ne zna sta da radi. Tada postavi drugi zadatak:
- Kad taj seljak sa svojim prijateljima odjednom pojede sest pari pecenih volova i cetrdeset peci hleba, tada cu - rece - dati svoje dete za njega. Ako ne pojede, ode mu glava s ramena.
Slusalo to cu, pa isprica budali.
- Sta da radim? Ta ja ne mogu pojesti ni jedan hleb - rece budala.
Opet se snuzdi i zaplaka. Tada ce mu Zderonja reci:
- Ja cu pojesti za vas sve. Bice mi jos i malo. Dodje sluga i rece koji mu je drugi zadatak.
- Dobro - rece budala - neka bude. Ispekose dvanaest volova, napekose cetrdeset peci hleba. Zderonja poce da jede i zacas sve slisti.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bar jos malo dali!...

Car samo gleda kakav je to covek, pa ponovo postavi zadatak, nalozivsi mu da popije cetrdeset puta cetrdeset vedrica vode nadusak i cetrdeset puta cetrdeset vedrica vina.
Ako ne popije, ode glava s ramena.
Slusalo to cu, pa isprica budali, a ovaj zaplaka.
- Ne placi - rece Popijalo - ja cu sve sam popiti, i jos ce malo biti.
Donesose im cetrdeset puta cetrdeset vedrica vode i isto toliko vina.
Popijalo poce piti, ispi sve do poslednje kapi, pa se jos osmehuje.
- Eh - rece - malo je! Kad bi bilo jos malo, i to bih popio.

Car gleda i cudi se kako ne moze nista budali da ucini, pa pomisli: "Treba ga, djavolje kopile, ukloniti sa sveta, inace ce mi upropastiti kcer". Pozva on slugu, pa ga posla budali:
- Idi i reci mu da je Car naredio da pre vencanja ode u kupatilo.
Drugom sluzi Car naredi da podje i kaze da se dobro nalozi vatra u kupatilu, pri tom pomisli: "Tamo ce sigurno izgoreti." Lozac nalozi kupatilo - sve sam plamen: licno bi se djavo, veli,
ispekao. Rakose to budali. On podje u kupatilo, a za njim u stopu Mrazonja sa slamom. Samo sto udose u kupatilo, kad tamo nasta takva vrelina da se izdrzati ne moze. Mrazonja razbaca slamu - i najednom postade tako hladno da se budala s teskom mukom umi, hitro skoci na pec, pa tamo i zaspa, jer se bio dobro smrzao.
Ujutro otvorise kupatilo, misleci da je od njega ostao samo pepeo - kad on lezi na peci! Probudise ga.
- Bas sam dobro spavao - rece on.
Zatim izadje iz kupatila.

Javise Caru kako su ga nasli gde spava na peci i kako je u kupatilu tako hladno kao da celu zimu nije lozeno. Car se jako zbuni: Sta s' njim da radi?
Dugo je tako Car mislio, mislio...
- Ako mi - rece - dovede ujutru puk vojske, dacu mu svoju kcer, a ako ne dovede, ode mu glava s ramena!
A u sebi pomisli:
"Gde ce takav prost seljak puk vojske da nadje? Ja sam Car, pa tesko vojsku skupim..."
Slusalo cu Carevu naredbu i isprica budali. Budala opet sede, pa zaplaka:
- Sta sad da ucinim? Gde da nadjem toliku vojsku? Podje na ladju svojim prijateljima:
- Spasavajte me, braco! Mnogo puta ste me izvukli iz nevolje, pa me i sad izvucite! Inace - odoh na onaj svet!
- Ne placi - rece onaj koji je nosio drva - ja cu te izbaviti iz ove nevolje.
Stize i sluga, pa rece:
- Porucio ti je Car da ce careva kci biti tvoja samo ako sutra ujutru dovedes ceo puk vojske.
- Dobro, neka tako bude! - rece budala. - Samo, reci Caru, ako mi je i ovaj put ne da, ja cu na njega krenuti s' vojskom i silom cu mu uzeti kcer.
Nocu povede prijatelj budalu u polje i ponese sa sobom svezanj drva. Kad stigose, on poce razbacivati drva: kako koje drvo baci - stvori se covek. Koliko li se, Boze mili, vojske nakupilo! Ujutru se Car probudi, cu buku, pa zapita:
- Kakva je to buka zorom?
- To onaj sto je doleteo zlatnom ladjom vezba svoju vojsku.

Car tada uvide da ne moze nista s budalom da ucini, pa naredi da ga pozovu. A budala je postao takav da ga je bilo tesko prepoznati - sve na njemu blista: na glavi mu zlatna kapa, a on tako lep da ga je milina gledati. Vodi svoju vojsku, jase napred na vrancu, a iza njega vojvoda... Tako pridje dvoru, pa viknu:
- Stoj!
Vojska stade, poravna se, sve vojnik bolji od boljega. Budala udje u dvor, a Car ga zagrli i poljubi.
- Sedi, dragi moj zete!
Izadje i careva kci. Kad ugleda momka, nasmeja se radosno: kakvog li je samo lepog muza dobila! Posle toga brzo ih vencase i priredise takvu gozbu da se dim cak do neba dizao.